Problemi u učenju

Kako da moje dete prestane da sriče?

Sricanje je potpuno normalna faza u procesu ovladavanja veštinom klasičnog čitanja i obično se ne smatra problemom negde do uzrasta od 9-10 godina. Ukoliko dete i nakon toga nastavi da vidljivo sriče tokom čitanja – pogotovo ako čita u sebi – potrebno je raditi konkretne vežbe za prevazilaženje te teškoće. Ove vežbe podrazumevaju – generalno – naglašeno ubrzavanje prolaska kroz tekst, nezavisno od toga da li dete dovoljno razume šta je pročitalo ili ne; cilj ove faze u prevazilaženju teškoće je da dete počne da se navikava na tečno čitanje – prvo na nivou forme, da bi postepeno ovladalo nekom standardnom brzinom i na nivou značenja. Ukoliko posle nekoliko meseci sistematskog ubrzavanja čitanja to ne dovede do željenog rezultata, postoji mogućnost da dete ima ozbiljniju teškoću u čitanju i trebalo bi njenom rešavanju pristupiti sa nivoa profesionalne podrške – pogotovo ako je sricanje toliko izraženo da dete nije sigurno šta je pročitalo (indicije da postoji problem tzv. disleksije).

 

Kako moje dete da zavoli čitanje?

Veliki broj faktora utiče na to koliko će neko voleti da čita. Neki od njih su svakako i tematika, odnosno kvalitet teksta, ali se animozitet prema čitanju ne smatra ozbiljnim problemom u situacijama kada je selektivan – odnosno kada se odnosi samo na neko štivo. Ukoliko detetu biva neinteresantno i odbojno da čita bilo šta što se odnosi na školu, onda razmere ovog problema značajno rastu, ali se zaista ozbiljnim – ovaj problem smatra samo u situacijama u kojima dete ne želi ništa da čita; čak i tekstove koji spadaju u domen popularne književnosti primerene uzrastu. U tim slučajevima se verovatno radi o nekom problemu u vezi sa čitanjem – bilo na neurološkom, ili na psihološkom nivou – i potrebno je prvo prevazići te probleme, pa tek onda kod deteta razvijati »ljubav prema čitanju«. Tehnike brzog čitanja ne samo da pomažu u prevazilaženju eventualnih neuroloških i/ili psiholoških problema, već detetu omogućavaju da čitanje sprovodi sa znatno većom lakoćom nego što je to uobičajeno, a to može biti ozbiljan motivacioni faktor – čak i kod štiva koje samo po sebi nije detetu zanimljivo.

Kako zapamtiti nešto što je pročitano, a nije zanimljivo?

Zainteresovanost za tematiku teksta je uvek dobro polazište za pamćenje, kao što će i nezainteresovanost ili odbojnost verovatno umanjiti šanse za pamćenje, pa čak i za uočavanje bitnih informacija. Jedan od »trikova« kojima se može pospešiti pamćenje nezanimljivog teksta je namerno tragati za »glupostima« u tekstu… Dakle, ideja bi bila pronaći što više razloga zašto tekst doživljavamo kao glup, dosadan, netačan, nedosledan, neupotrebljiv… Traganje za argumentacijom u kritiziranju samog teksta će drastično povećati tzv. retenciju informacija, odnosno – aktivnim postavljanjem prema tekstu, moći ćemo ne samo više informacija koje on sadrži da zapamtimo, već ćemo ih se lakše i prisetiti. Ovakav pristup se može nazvati »negativnim učenjem«, i posebno je uspešan kod dece u adolescentskom uzrastu, jer im omogućava da zadovolje svoju uobičajenu potrebu za suprotstavljanjem autoritetima; u ovom slučaju je to autor teksta.

 

Kako moje dete da prestane da se zbunjuje kada odgovara?

Dva su tipična uzroka lakom zbunjivanju pri odgovaranju u školi. Jedan je – naravno – vezan za nedovoljno poznavanje materije i njega je »lako« rešiti tako što se odgovarajuće gradivo dobro nauči. No, ako problem nije uzrokovan »neznanjem«, onda rešenje treba tražiti na još jednom nivou; potrebno je pripremiti svoje odgovaranje ne samo sa aspekta sadržine, već i sa aspekta forme. Deca često, i kada su zapamtila dovoljnu količinu informacija, imaju problem sa zbunjivanjem – kada ih nastavnik prekine u relativno mehaničkom izlaganju. Ukoliko dete dato gradivo organizuje na način koji ne zavisi direktno od redosleda izlaganja, sposobnost snalaženja u materiji će biti značajno veća – kao i »otpornost na zbunjivanje«. Idealan način pripremanja lekcija za fleksibilno i snalažljivo odgovaranje za ocenu je učenje uz pomot asocijativnih mapa. Ovi dijagrami sastoje se od odabranih ključnih reči – često simbolisanih crtežima – koji se radijalno rasporede na jednom listu papira. Na ovaj način, dete lakše pamti, i lakše povezuje informacije, odnosno lakše se snalazi u sopstvenom izlaganju, čak i kada nastavnik očekuje da gradivo bude prezentirano na neki drugačiji način nego što je bilo raspoređeno u udžbeniku, pa i u slučajevu kada je dete prinuđeno da prekida svoje izlaganje zbog potpitanja ili nekih tehničkih razloga.

Kako učiti sa razumevanjem, a ne mehanički?

Ključ za dobro razumevanje pri učenju je dobar nivo koncentracije – koja često zavisi od nekih neuroloških faktora koji mogu biti uzrokovani neadekvatnim pristupom samom gradivu – bilo na nivou čitanja, ili na nivou vođenja sopstvenih beležaka, ili na nivou pamćenja. Dakle, kvalitetno čitanje, uz adekvatno korišćenje očno-moždanog sistema je preduslov dobre koncentracije, a dobra koncentracija je preduslov dobrog razumevanja – koje je preduslov kvalitetnog i praktičnog pamćenja. Mehanički pristup obično ne obogućava nijednoj od pomenutih faza u procesu učenja da bude kvalitetno sprovedena, tako da je tehničko unapređenje svih njih prvi preduslov za promenu pristupa.

 

Kako se lako može nauciti neka definicija?

Pamćenje definicija obično podrazumeva ne samo doslovno memorisanje jedne ili više rečenica, već je to što treba naučiti napamet često kompleksno formulisano. Jedan od delotvornih pristupa pamćenju definicija podrazumeva svođenje čitavog teksta definicije na što manje ključnih reči – na osnovu kojih se može rekonstruisati dati tekst relativno doslovno, zatim pamćenje tog niza ključnih reči – obično uz pomoć vizuelne simbolizacije – da bi se, onda kada nam je sama definnicija potrebna, njen tekst zaista rekonstruisao na osnovu zapamćenog niza. Naravno, ceo proces je potrebno više puta ponoviti uspešno, da bi se razvilo dugotrajno pamćenje ključnih elemenata i veština rekonstrukcije celine – na osnovu reprezentativnih delova. Kreativnost može višestruko olakšati i ubrzati ovaj proces, odnosno smanjiti broj neophodnih ponavljanja na najmanju moguću meru.

Kako poboljšati koncentraciju pri čitanju?

Od svih problema koje prosečna osoba ima pri čitanju, problem koncentracije ima najviše fizioloških osnova i upravo ga je zbog toga najlakše rešiti; svi drugi problemi u čitanju su dominantno psihološkog karaktera i kao takve ih je teže adresirati. Dakle, osnovni uzrok dekoncentrisanosti pri čitanju je to što jedna polovina intelektualnih kapaciteta koji su nam na raspolaganju za intelektualno funkcionisanje jednostavno nije kompatibilna sa aktivnostima koje sprovodimo pri klasičnom čitanju, tako da se ti kapaciteti prirodno isključuju iz procesa čitanja i – što je još veći problem – bivaju nesvesno angažovani na nekim drugim aktivnostima, koje sa čitanjem nemaju direktne veze (multitasking). Ključ u rešavanju problema s koncentracijom je reorganizovati sam proces čitanja tako da se ono sastoji od pažljivo izabranih aktivnosti koje u totali angažuju većinu intelektualnih kapaciteta koje uopšte imamo na raspolaganju, tako da ne ostave mogućnost nekima od njih da budu »slobodni« za neku aktivnost koja nema veze s čitanjem. Treba redizajnirati kompletan proces čitanja, i to još više na fizičkom nego na psihološkom nivou.

 

Kako se može ubrzati čitanje?

Ubrzavanje čitanja je istovremeno i fiziološki i psihološki proces. Preduslov za ovo ubrzanje je s jedne strane poboljšanje koncentracije i podizanje nivoa razumevanja teksta, a sa druge – ubrzavanje kretanja pogleda kroz tekst. I jedno i drugo podrazumeva konceptualnu i tehničku promenu u sprovođenju aktivnosti koje čitanje podrazumeva, a ove se promene tiču prvenstveno načina na koji koristimo sopstvene oči i sopstveni mozak. Dakle, ako radimo isto što smo uvek radili, brzina čitanja biće nam ista kao što je uvek bila. Ukoliko nešto radikalno promenimo, dobićemo drugačije rezultate. Ako to što promenimo bude promenjeno u skladu sa prirodom funkcionisanja našeg mozga i naših očiju – za očekivati je da ti rezultati budu bolji nego što su bili pre tih promena. Tehnike brzog čitanja podrazumevanju da se – prvenstveno – pogled vodi kroz tekst nekim vidljivim pokretom, što kao direktnu posledicu ima i drugačije reagovanje onih centara u mozgu koji su uključeni u proces čitanja, razmišljanja i pamćenja.